EM talas
Sinoc sam sanjala veoma cudan san.
Ti i ja na brodu, daleko na pucini, nigde nikoga kilometrima daleko. Ja na pramcu ti na krmi. Dozivas me tvojim dubokim glasom, a meni se koza jezi. Pokusavam da ti pridjem ali nekako je put sve veci i veci... Nikako da ti se priblizim i cujem sta mi kazes.
A onda jednostavno odustanem. Ne slusam, ne obazirem se, vec uzivam u kristalno plavoj vodi, tako spokojno nemirnoj, nadolazecim talasima i olujnim oblacima sto proricu buru. Shvatam da je u ovoj harmoniji, zatisju pred buru sve savrseno. Jedino taj mir rusi tvoje prisustvo, odnosno tvoje neprisustvo. Okrecem se ka tebi i vidim te u narucju druge.
Cela slika se lomi u hiljadu i jedno parce stakla, a u jednom ja gledam moje oko kako place. Ono place umesto mene jer ja duse za to vise nemam. Nema vise nijednog osecanja u meni do zelje za onom harmonijom, zeljom za jedinstvom sveta oko mene i mene same, moje sustine. Razumes li??
Ne osecam se povredjenom, vec oslobodjenom i to ti iskreno kazem. Jer nekako mi se cini da ces ti zauvek biti talas a ja samo cestica a dualizam vazi samo za svetlost.