samo za moju dusu

Evo zurim u monitor vec dvadeset minuta i pokušavam da smislim nešto da napišem. Iskreno još uvek se sva dešavanja nisu slegla u mojoj glavi. Bilo je to kratkih, ponekad bolnih ali sve u svemu interesantnih devet dana.

Kao i svako dosadašnje putovanje trebalo je da počne sa dobrom muzikom, nešto malo alkohola i upoznavanjem sa ljudima. Bile smo „privilegovane što smo u parti busu“ kako reče naš vodič. A od žurke ič, ljudi ko mrtvi a još iz Bg-a nismo izašli. Aj kao to ćemo prevazići, verovatno ćemo upoznati zanimljive ljude, ipak je sedam buseva krenulo. Čekanje na granici me iscrpljuje, nisam spojila ni 15 minuta spavanja, ali nekako se sve to preživi i zaboravi kada se ugleda kristalno plavo more prošarano tirkiznom bojom. Kad uđeš u vodu, ležiš na plaži ništa drugo nije bitno. Nađeš svoju nirvanu i uživaš. Međutim pokvari ti to raspoloženje gomila dečurlije koja od ovog putovanja očekuje orgije.

Onda ide ono čuveno „ da sam znala...“.

Da sam znala da će biti uspaljenih klinaca koji očekuju da će nešto uhvatiti i samo broje recke...

Da sam znala da će ići i „studenti“ desetak godina stariji od mene, koji bare klinkice....

Da sam znala da ću morati da slusam svako veče dvadesetak pripitih nabildovanih momaka, koji mogu da me slome kao slamku, kako pevaju, kao raštimovani orkestar: „ Sinoć sam sanjao da sam palio džamije“...

Da sam znala da ću u Grčkoj na žurci slušati narikače poznate kao Ceca , Seka i kompanija...

Da sam znala da će me svako jutro buditi dokone sveznalice, koje na svaki muški pogled cokću i glasno objašnjavaju „ ja nisam takva devojka“, a pri tome nose odeću broj manju, visoko sečenu...

Da sam znala da ću uzaludno dati pare za „n“ žurki na koje i neću otići zbog gorenavedenih...

Da sam znala da ću slušati ljubavne jade, zbog kojih sam iz Bg-a i pobegla...

Pa nisam. Nikako nisam ni mogla ovo da znam. Eto desilo se. Ne žalim se meni je bilo fenomenalno. Prvi put sam pocrnela posle mnogo godina. Cirkala do kasno ujutro sa drugaricom. Prvi put zapalila cigaretu ( znam kasnim, al sad mi tek došlo), flertovala sa crncem na plaži i generalno uživala u životu. Bilo je super, i ja bi ponovo, samo na neko mesto sa što manje naših, i manje grupica. Sad odo da odmaram, a o grupicama vam pričam kasnije. 

Zar ti ne osecas?

Hiljadu plamicaka vatre polako lize moju kozu. Vruce mi je. Osecam da toplota izbija iz mene.

Nista ne pomaze. Ni klima, ni ventilator, ni lepeza. Svakog trenutka buknucu u plamen.

Napolju je cetrdeset u hladu, a ja se osecam bolje kad izadjem. Kao da me niza temperatura trenutno hladi, ali nema mi pomoci.  

Kao da imam temperaturu. Za par stepeni sam toplija od bilo cega oko mene.

A osecaj je nevidjen. Tako zavodljiv, tako nezan.

Zelim dodatni suncev zrak na mojoj kozi. Zelim jos toplote.

Necu hladan tus, necu hladno pice, necu more ili kisu.  

Volim Beograd leti...

Volim onaj trenutak kada se grad cini praznim jer su svi otisli na letovanje ili je suvuse vruce da izadju napolje.

Volim kada postane toliko ne podnosljivo vruce da imate osecaj kao da vam se tope cipele zabog usijanog asfalta.

Volim da vidim nasmejane ljude jer nekako deluje da su svi srecniji leti.

Volim onaj osecaj usporenosti, lenjosti i totalne opustenosti jer nema nikakve sanse za produktivno razmisljanje na plus 40 stepeni.

Volim leto i uzivam u njemu.

I ako neko misli da sam luda sto ovo pisem, onda ta osoba ne zna da uziva u zivotu.

Jer ako je smisao leta da se sedi kuci, gleda neki bezvezni tv program, idotski rijaliti sou ili nesto jos gore, onda jos bolje. Jer takva osoba treba da ostane kuci i ne kuka po ceo dan kako je napolju suvise vruce. Leto je. I treba da je toplo.

Enjoy :)) 

Uvek sam mrzela trenutak kad stignu odeljenske slike. Znate onaj trenutak kad se skupi cela rodbina i krene sa maratonskim ispitivanjem i detaljisanjem o vasem skolskom zvotu.

Dobro ne skupi se bas cela rodbina, ali koliko god da volimo nase bakice i dekice, umeju ponekad biti iscrpljujuci i naporni. A i siguran si da ce tvoj roditelj, citaj mama, jer tati je to blamaza "Mislim zaboga, pa nemaju deca vise 5 godina", nositi te nesrecne slike narednih godinu dana u torbi i pokazvati svakoj, vaznoj ili manje vaznoj osobi njeno cenjeno dete.

Zahvaljujem Bogu da nema slikanja na fakultetu. Nema, zar ne??

Hajde sad budimo realni, zar vam se nikad nije desilo da vam previse brizna tetka ili strina posle visecasovnog mucenja pokaze na odredjenu osobu, citaj nesretnika, i kaze onim strogim a opet zabrinutim glasom: ''Duso mislim da ne bi trebalo da se druzis sa ovim/ovom''. I ti provodis narednih pola sata ubedjujuci zabrinutu strinu/tetku ili koga god da ako osoba nosi crnu majcu sa slikom benda Slipknot-a ne znaci da je narkoman. A onda sledi ono cuveno: ''E vidis ovaj bas izgleda kako treba, vidis kako lepo izgleda u kosulji, uopste nije izguzvana'' a ti u sebi mislis, da kad mu je to jedina stvar koja nije na pranju, nova novcijata, i secas se kako ju je odmah posle slikanja ''sredio'' (u prevodu odsekao rukave) i vratio mindjuse.

I onda dolazi trenutak koga se svi bojimo, ono pitanje od koga nam se dize kosa na glavi, za koje znas da je napravljen ovoliki uvod. Gledas kako ces da se izgubis iz sobe. Sreces majcin preteci pogled i odustajes.

''A ko ti je simpatija??"

Trebalo bi zakonom zabraniti briznim rodjakama da postavljaju ovo pitanje. To je kao mac sa dve ostrice. Ako se prevaris i prstom pokazes na nekoga onda te saseku sa jos milion i jednim pitanjem. Sa druge strane ako kazes da nema simpatije onda ide onaj dugi monolog kako ima vremena, jos si mala, desice se to jednom, pa onda citava beseda koju slusas po 100ti put, odnosno istorija romanse izmedju tetke/strine i njenog muza. A kad odrastes, dodjes u srednju skolu, razgovor je isti, samo sto dva dana kasnije dobijes uspaniceni poziv od zabrinute bakice "Duso moja cujem da si postala lezbejka, nemoj molim te srce bakino, ocu praunucice".

E jebes ti sve to, al prezivesmo.

Ostaje samo da gledam mog mladjeg brata kako se muci i koprca pod pritiskom, da sacekam trenutak kad ce puci, ima kratak fitilj sta da radim, i oterati ih sve u tri lepe.... sargarepe.

Nekako je lepse kad ti nisi pod lupom. :) 

 Jednog lepog toplog septembarskog dana upoznala sam jednog momka. To se desilo pre dve godine u dalekoj Astravazi (nije izmisljeno mesto, stvarno postoji ovo je nadimak iz milja), delovao je totalno kul i sprijateljili smo se.

Dve godine su prosle, dosta toga se izdesavalo a mi smo se i dalje povremeno vidjali. A onda kao grom iz vedra neba priznao mi je da mu se svidjam. Moram napomenuti da je to bilo posle ne jedne, ne dve, vec tri kafe. Od tada se vidjamo svaki dan, svaki dan proveden sa njim je predivan. Da mi je rekao neko pre dve godine da cu osecati ovo sto osecam prema njemu, ne bi verovala da je to moguce, da je moguce imati ovakva osecanja. Lepo je biti sa njim, osecati se voljenom i sigurnom, jer me cuva kao malo vode na dlanu.

A sada on ide u Ameriku i pritom nosi moje omiljene i najbolje cvidze, a ja cu da zmirkam na suncu. Ako se slucajno bude usudio da me prevari, podvlacim usudio, procice kroz pakao i nazad i zauvek ostatai u mojoj (ne)milosti. A znam da nece, jer on jednostavno nije takav, ali ako se usudi upozoren je.

Voli te tvoja zver. Mua :D

Ovo je ljubavno ljubavno pismo moje najbolje drugarice svom decku 

Sinoc sam sanjala veoma cudan san. 

Ti i ja na brodu, daleko na pucini, nigde nikoga kilometrima daleko. Ja na pramcu ti na krmi. Dozivas me tvojim dubokim glasom, a meni se koza jezi. Pokusavam da ti pridjem ali nekako je put sve veci i veci...  Nikako da ti se priblizim i cujem sta mi kazes.

A onda jednostavno odustanem. Ne slusam, ne obazirem se, vec uzivam u kristalno plavoj vodi, tako spokojno nemirnoj, nadolazecim talasima i olujnim oblacima sto proricu buru. Shvatam da je u ovoj harmoniji, zatisju pred buru sve savrseno. Jedino taj mir rusi tvoje prisustvo, odnosno tvoje neprisustvo. Okrecem se ka tebi i vidim te u narucju druge.

Cela slika se lomi u hiljadu i jedno parce stakla, a u jednom ja gledam moje oko kako place. Ono place umesto mene jer ja duse za to vise nemam. Nema vise nijednog osecanja u meni do zelje za onom harmonijom, zeljom za jedinstvom sveta oko mene i mene same, moje sustine. Razumes li??

Ne osecam se povredjenom, vec oslobodjenom i to ti iskreno kazem. Jer nekako mi se cini da ces ti zauvek biti talas a ja samo cestica a dualizam vazi samo za svetlost. 

Kazu da barem jednom u zivotu svake osobe na ovoj nasoj malenoj kamenoj sferi zivota, koju nazivamo Zemljom, dodje trenutak kada razmislja o onome sto trenutno preokupira moj napaceni mozak, kako ga od milja naziva meni draga osoba, moja jedna usamljena ganglija....

E bas ta ganglija, danas je odlucila da meni pravi stravicnu glavobolju, nesmisleno trabunjajuci o potpuno ozbiljnim stvarima... Naime, ova ozbiljna stvar zahteva podobnu analizu i resavanje, i ako iskoristimo onaj divni i arhaicni izraz, avaj, sigurna sam bice potpuno besmisleno ovo razmatranje.

Do mojih precenjenih usiju doslo je saznanje, od izvora sasvim bliskom stvaraocu mojih nevolja, da je stvar brzo eskalirala i zahteva moju nepodvojenu paznju, sto je iskreno blago receno i ukusno zacinjeno sa ovih par laskavih reci. U najprostijem recniku gadno su me prevarili. Elem, pokusavajuci da pomogu, mene izvuku iz situacije koja nije zahtevala bilo kakvo izvlacenje, uspeli su da me uvuku u jos vecu zapetljenciju.

Da stvar bude jos gora, eksponencijalnim rastom, za ovu, nazovimo je nezgodu, se proculo, sto mi pravi jos vece nevolje. Jedini nacin da se ova prenaduvana epizoda avanture koju nazivamo mojim zivotom zavrsi, kratko je objasnjen citatom iz jedne fenomenalne serije:

''Sve to treba nabiti na kolac.'' 

I tako se zvanicno zavrsise prvomajski praznici... Nismo bili u Kosutnjaku, ni na Avali, ni na Adi, ni na Savi. Zavrsismo u vikendici, negde gde je Bog rekao laku noc.

Litre piva su bile ispijene. Kilogrami mesa pojedeni. Slusala se muzika i slavilo se. 

Neki su se probudili sledeceg dana sa sljivom na vratu, neki sa modricama na telu, neki se nisu secali celog prethodnog dana. U principu kako je pocelo super se zavrsilo. Nisam ni ocekivala da cu se ovako dobro provesti. :)

Ostaje mi samo u mislima muzika koju smo slusali na povratku.

http://www.youtube.com/watch?v=rbTozgoj9OQ

It all ends well, I guess. 

Dogovor oko uranka bi odprilke trebao da zvuci ovako... 

Idemo??

Idemo.

E u mom drustvu on zvuci ovako:

Idemo??

A gde??

 Na Avalu, bili smo na Kosutnjaku vec.

E super. Isto ko prosle??

Da 1000 kinti. Idemo u pon da kupimo sta nam treba.

Znaci da se u subotu svi nacrtate u centru Zakova da se kompletno izdogovaramo. 

I tu bi ste mislili da je kraj.... Ali ne bi bilo zanimljivo da se tu zavrisi zar ne?? Evo danas je subota, naravno od dogovora nema nista. Promenili smo lokaciju pre pet minuta. I za to znaju samo 3 osobe. Smor, zar ne??

Elem jos ima vremena do utorka. Msm juce smo saznali da su nas neki ljudi ispalili, prekjuce da nemamo auto, a ja moje satore (komada 2) + sto i stolice, nema sanse da nosim sama. Al opet to je tako tipicno za nas. :))

Javljam vam sta je bilo na kraju. 

Nedavno sam prisustvovala sceni koja me je zgrozila.

Posle dugog vremena nasla sam se sa par prijatelja is srednje skole. Nisam ih videla oko pola godine i zelela sam da cujem sta ima novo u njihovim zivotima. E sad, morate shvatiti da je moje celo odeljenje bilo neobicno slozno, vecinu vremene, i da je moj utisak bio da smo uvek bili tu jedni za druge, solidarnost i takve gluposti.Naravno malko me je zacudilo to sto se ta grupa s kojom sam se nasla nije cula sa ostatkom, ali boze moj, desava se. Mala digresija ja sam bila van svih tokova zbog porodicnih problema.

Elem, da ne bi javno koristila imena doticnih osoba nazvacu glavne aktere ove price A,B i C, gde je A osoba zenskog pola.

Moja drugarica A je po meni uvek bila divna osoba, uvek nasmejana, optimisticna, malko zbrzana al simpaticna. Skoro, kako sam pre neki dan saznala, je dosla do informacije od strane B,pristojan lik, nista ruzno o njemu, da se na nju lozi C (jos od srednje), nekadasnji dobar drug B, bili prakticno nerazdvojni. I tako nas nesrecnik C krene da salje simpaticnoj A poruke, pokusavajuci da je muva, pri cemu ona kaze njemu da ima decka vec dugo i da od toga nema ic. E sad slozicete se u tome nema niceg loseg. Momak joj se ne svidja i na lep nacin mu daje do znanja da nece biti nista.

Problem je u tome.... Pa doticna gospodjica je mislila da ce biti zanimljivo ako ona te poruke procita u nasem malom, ali ODABRANOM drustvu. Da ce biti zanimljivo da mu se svi za stolom smeju. Jer zaboga kako bi ona ikad mogla da bude sa njim. Tu vec ja zabezeknuto sedim i, da citiram omiljenog lika na fejsu, " znaci neverica" .

Da stvar bude jos gora, kud ces gora al stvarno jeste, gospodin drug clan B maznjava telefon zvezde veceri i salje poruku napacenom C sa sledecim sadrzajem: "Volim te".

Tu krece toboze neka cika i vriska tipa "kako si mogao'' i takvi fazoni, gde jos jedna simpaticna gospodjica vice ''posalji mu poruku da mu je to poslao B. Sto nasa A radi sa neskrivenim odusevljenjem.

Moja savest nalaze da se u ovu pricu ubacim i prokomentarisem da slanjem takve poruke doticni C ce shvatiti da je ogovaran i sigurno mu to nece pasti lako. Da li me je neko poslusao? Ne naravno. Da li me je neko uopste slusao? Ne naravno.

Nekada su ovi ljudi meni poveravali sve svoje tajne, nekada sam im ja bila rame za plakanje, nekada su mi nedostajali samo kad prodje vikend, nekada sam bila ponosna na svoje prijatelje.

Ljudi se menjaju.... Nekad na gore. 

Nekada davno u dalekoj zemlji, izmedju dva jezera, nalazio se grad. U tom gradu u jednoj sporednoj ulici, u cetvrtoj kuci sa leve strane, ne onoj plavnoj, vec beloj, sa ravnim krovom, na drugom spratu, treci prozor levo, zivela je jedna devojcica.

E upravo ta devojcica je.... Pa da budem iskrena nije bila nista posebno niti je uradila ista vredno paznje. Bila je prosecna u svakom pogledu, niti se previse isticala niti se utapala u sredinu. Svi su je voleli, ali nikada nije bila u centru paznje.

A sto vam o njoj pricam?? Pa eto, malko mi je glupo da pricam samo o ljudima koji su neko i nesto, koji su nesto rekli ili uradili...

Zivela je svoj zivot prosecno i njime bila zadovoljna.... Iskreno tako ocu i ja :)

Da vam ispricam jednu pricu o mojoj drugarici. Uh, kakav klise, al zanemaricemo to. :)

Dakle, prica krece tipicno. Boy meets a gril, girl meets a boy. Girl falls madly in love with a boy. They hook up.... Pauza. Nije bas sve tako jednostavno. Jeste upoznali su se, jeste svideli se jedno drugome, ali ne bas na isti nacin. Ona ga je zavolela, a on, pa recimo da je smatrao da mu je mnogo dobra ortakinja. Izlaze svuda zajedno, ne razdvajaju se jedno od drugog, ona pokusava na bilo koji nacin da ga sarmira, da mu se svidi, a ne zna da je vec u tome uspela. Svi joj savetuju da mu prizna sta oseca, jer su zaboga, stvoreni jedno za drugo, kao lice i nalicje.

I tako posle dosta vremena, uz malu pomoc alkohola, ona se odlucuje za ocajnicki potez. Poljubice ga, pa posle moze sve da ode u... E sad logican sled ove price bi bio da ga ona poljubi, on joj prizna da je vec dugo vremena ludo zaljubljen u nju, ne moze da zivi bez nje i tako ti fazoni. Ali, e da nema ovog ali ne bi bilo price, on je bas to vece odlucio da je upozna sa njemu veoma vaznom osobom.

Stoji ona u klubu potpuno skockana, drugarice su joj namestile frizuru, pomogle da odabere autfit, nasminkala se, ma izgleda ko riba ipo. Muzika tresti, ona drzi u ruci trecu casu, votke, u glavi joj je vec haos, zaboravlja tekst koji je naucila napamet, koji je planirala da kaze. Na scenu stupa srcelomac, dolazi pred nju i samouvereno kaze:

''Sreco da te upozanam sa mojim novi deckom.''

Njen mozak vristi dok se pozdravlja sa doticnim. Priseca se svega i trazi i najmanji znak koji bi mogao ovo da objasni. Ne kapira uopste. Brzo promrmlja neko izvinjenje i bezi odatle. 

Polako je hvata pice dok se tetura kuci. Slomljeno joj je srce, oseca se ko sedma rupa na svirali, totalno je smorena. Ali negde u svom umu dolazi do zakljucka da je boli uvo za sve i da je ovo nece dotaci uopste. Seda u poluprazan bus i krece da peva na glas:

„Ako kreneš na vreme sve ćeš stići.“ „Ne žali se na ono što znaš da ne možeš da promeniš, samo ga prihvati takvim kakvo jeste.“ A neko će samo slegnuti ramenima i reći: „Pa takav je Beograd“. Takvi su beograđani flegmatični sa „parolom pusti neka prođe, jer mora proći“ i „ne može biti gore od ovoga“.

Nekako uspevam da se rasanim i izađem iz zgrade. Hladan vetar i ovog jesenjeg jutra prolazi kroz sve slojeve moje odeće i mrzne sve na svom putu. Dok stignem do stanice znam da ću se smrznuti, ali se ne obazirem na to. Znam da će u toku dana biti toplije. Globalno zagrevanje nas ubi....

Na stanici je kao i uvek opšte ludilo. Bakice se guraju da uzmu Info24 i to dvadesetak komada koje će kasnije razdeliti komšinicama i uz jutarnju kaficu se osećati nadmeno zbog svog uspeha. Roditelji mojih školskih drugova, koji se prave da me ne prepoznaju ili mi samo klimaju glavom kada prođem pored njih, gledaju svakih petnaestak minuta na satove ili mobilne telefone proklinući u sebi autobus koji kasni. Penzioneri sa naprasno iskrslim nezaobilaznim i od životne važnosti poslovima, koji na sav glasno pričaju bilo kome ko ih sluša o svojim nepostojećim problemima, koji nekoga ne zanimaju ovog prohladnog jutra. I tu su na kraju moji vršnjaci i deca koji sa slušalicama u ušima ignorišu sve i kuju planove u svojim glavicama kako će danas pobeći iz škola, što i nije velika mudrost.

Moj profesor iz srednje škole je na jednom od svojih predavanja pričao o autobuskim stanicama. Rekao je da su to mesta na kojem je granica između metafizčkog i fizičkog veoma tanka. Kao mesto na kome je čekanje blisko apsurdu, razmišljanje je jedina stvar koja nas drži razumnim. Pravo je čudo o čemu sve ljudi razmišljaju dok čekaju bus.

Ali to se sve prekida dolaskom autobusa. Već pun on se polako krivi pod teretom koji mu mi dodajemo. Svi smo već hiljadu puta bili u takvim situacijama. Stampedo krvožednih putnika počinje otvaranjem vrata pakla. Prosto je neverovatno kako odjednom bakice postaju pravi prvaci na kratke staze, elegantno obučeni poslovni ljudi postaju pravi pravcati rvači i doživljavate otkrovenje o sposobnostima laktanja. Svi su željni da uđu u taj prokleti bus kao da im život zavisi od toga.

A unutra-pakao. Posle nekoliko godina vožnje javnim prevozom u Beogradu naviknete se na užase koji se nalaze kada kročite u večne plamenove i mučenje. Međutim, uvek sam se pitala kako je moguće da ljudi koji žive u glavnom gradu jedne države se ne mogu pridžavati osnovnih pravila higijene i bon tona. Smrad koji vas tera na povraćanje je najjači u toku leta, jer se tada mešaju znoj, dezodoransi i različiti neprijatni mirisi nepoznatog izvora. Ponekad mi dođe da pogledam dotični osobu i kažem joj „Brate/sestro, okupaj se molim te.“  Nema baš toliko Amiša u ovom gradu. A onda pored ovog takoreći smrdljivog problema imamo i nekulturu i neobrazovanost. Pričam o glasnom pričanju preko mobilnog tipa „ De si brate. Evo mene u busu. Ništa smaram se. Ne seri, stvarno? Ma razvaliću mu pičketinu smrdljivu...“ itd. Takve ljude treba podsetiti da ima i male dece oko njih, a i pristojnih ljudi koji ne žele da slušaju psovke od ranog jutra niti da se brane od pljuvačke koja uglavnom prati ovakve izlive nežnosti. Prosto je začuđujuće koliko ljudi ima tečni govor. Zatim imamo bakice koje nastavljaju tiradu započetu na stanici, pri tome vadeći slike svojih unuka iz novčanika i dosađuju ljudima pored sebe. Naravno bakice uvek sede. Pazite se napraviće dramu ako ih ne pustite na svoje mesto. Što me dovodi do narednog kruga pakla. Nezadovoljnih besposličara. Uvek će se naći neki pametnjaković kome nešto smeta. Te vozač ide prebrzo te presporo, „kakva je ova današnja omladina, za vreme Tita[1] mi smo...“, i još hiljade i hiljade problema koje drugi imaju. Zatim tu je ta ozloglašena omladina koja pušta muziku preko telefona koju niko ko i dalje ima dobar ukus ne želi da sluša, dere se i zavija, nepovezano priča i ignoriše bakice koje ih smaraju. Onda su tu oni dosadni ljudi koji imaju običaj da čitaju ono što i vi samo preko vašeg ramena. Vrhunac je kada vas zamole da vratite stranu jer nisu stigli da pročitaju do kraja. Šta će jadni ljudi mnogo ste brzi.Kao posebno zlo javili su se relativno skoro i „žutaći“. Mogu se prepoznati po posebnim fluorescentnim prslucima koje nose i stavu „nemaš kartu najebo si“. Lično nemam ništa protiv ljudi samo rade svoj posao i priznajem žao mi ih je svaki put kada ih nasmarim, ali to vam je život. Sa druge strane nije potrebno da primenjuju silu kada neko ne želi da našpusti vozilo. Više puta sam čula priče o tuči koja je izbila između njih i putnika sa nedoličnim ponašanjem ili o kompenzacijama koje primaju ako ne posedujete obaveznu povlasticu odnosno kartu. I tu su kao nezaobilazne lude gradskog prevoza i naše omiljene komšije nedavno raseljenog Karton Sitija, raspevani Cigančići kojima dajete pare, delom jer vam ih je žao, delom jer ne možete da priuštite svojim ušima ponovo otpevani refren neke pesme, renomirane razgolićene pevaljke šlj muzike sa čarobne kutije. Ili su tu i naši domaći ludaci koji prodaju čarobne patike i magične meleme tipa „beli vrač ne znati ništa to samo otpasti“. I na kraju tu su sitni džeparoši koji će opelješiti one iste, više puta pomenute bakice koje su vadile novčanike na izvolte.

Ajde sad ne budite ponosni i oholi. Kom krugu pakla pripadate? Jeste li svađačlice, prostaci, smarači, lopovi ili ludaci? Ne budite stidljivi i ne pretvarajte se. To vam je ciklus života.

Sve to prestaje kada izađete iz dotičnog busa i zaboravljate sva lica. Ostaju samo doživljaje koje prepričavate. Svi ih imamo. Većinom su neugodni.

Moram priznati, uglavnom me je sramota zbog ovakvog ponašanja, jer se ljudi koji ne žive ovde zabezeknu kada prisustvuju jednoj od nama uveliko poznatih situacija. Nije nimalo prijatno kada treba da se objasni kako je moguće da tihi dekica koji jedva hoda izlazi iz autobusa i kreće da se dere na vozača, koji mu psuje sve pretke i buduće potomke i daje gas. Ili kako ponekad vozači jure kao da su na trkama i da se na krivinama osećate kao da ćete izleteti napolje. A onda je neobjašnjivo kako su će ljudi u prepunom autobusu bukvalno leći na vas i kako će vas neki čovek koji može otac da vam bude sočno ispipati vašu cenjenu zadnjicu bez ikakvog blama. E baš jednog takvog sam ja jutros izbacila napolje napravivši skandal tako što sam počela da vrištim. Milo za drago.

Kratka rekapitulacija današnjeg dana:

Ustala rano ujutru i kao svakog jutra prokljinjala osobu koja je izmislila budilnik (nzm ko je niti kako se zove al šta mu bi da izmisli najveću mašinu za mučenje). Nekako se dovukla do stanice, kad gle čuda nema gužve, brzim pogledom na sat shvatam da je 10 sati, normalno da nema gužve i shvatam još jednu izluđujuću činjenicu. Pošla sam pola sata ranije nego što sam trebala. Proklinjem sebe. Elem da bi izgubila vreme odlučujem se da idem zaobilaznim putem tramvajem. U tramvaju spazim grupicu srednjoškolaca i u sebi umirem od smeha zbog njihovog razgovora. Naglo sam oraspoložena. Počinjem da pevam (u sred tramvaja), na sveopšti užas bakica i dekica. Ne, nisam pevala neko naše turbo folk sranje (ovde se izvinjavam ljudima koji slušaju dotičnu muziku, ukusi su različiti), već pokušavam da imitiram Equinox, što, priznaćete nije lako. I tako ja sva srećna i zadovoljna silazim na stanici ostavljajući pređašnje bakice i dekice u čudu.

Na faksu sve staro i pocepano, niko me ne pita ništa (gle čuda nikome ne treba ništa), ljudi su srećni. Pauza u kafiću i odmor, da danem dušu. Zove me najbolji drug nije više u bedaku. Odlučio je da će ovaj put sve biti bolje. Moj komentar, aleluja eureka i ostale glupost. Kad se vratim kući otkrivam da moj brat nije pojeo ceo ručak, već je mamina nožica (od dva metra) ostavila i meni nešto. Bacam se na seminarski, kad ono odjednom se sve kockice slože i završim ga u roku od dva sata. 

Staratelji nisu u autu, već su manje više ok. Što je novina u našim divnim životima. Niko se nije nervirao, svi su bili smireni. Čudo božije. I još veće čudo niko od rodbine nije zvao da kuka, niko nije došao da šac metodom odredi stepen jade i bede. Nirvana, mir i tišina. Ma milina prava.

Bio je ovo jedan savršen dan. Dobro ne baš savršen. Ali jedan od onih dana kada uživate u malim stvarima, kada je sitnica potrebna da zadovolji glad za srećom. Danas je bio dobar dan. I ja sam uživala u svakoj sekundi. =) 

Moj dobrodusni, najbolji na svetu, tata mi je danas, po ko zna koji put drzao lekciju koju on naziva " lekcijom zivota"

Vidim ja vec sve simptome... Sugestivno namestanje u fotelji, gasenje tv koji je upaljen od jutros, coktanje, prociscavanje grla... Pali se lampica, doduse sa zakasnjenjem, u mojoj glavi  sve ganglije vriste " Pali nesreco pre nego sto krene". Odlucujem se da ostavim mog brata kao zrtveno jagnje i kupim svoje prnje da se izgubim, kad cujem iza mene. " Znas, Ivana..." Evo ga, krenulo je, vristi moj mozak, tipicni pocetak, a ja samo zamisljam dedu iz Mucki kako vice during the war. '' Znas, Ivana, ti vec imas sve sto ti treba. Imas krov na glavom. A kako ide vreme imaces i sopstveni stan... Neces morati da se mucis i uzimas kredite kao ostali. Eto ja i mama ne mozemo da ti ostavimo neke pare al ces barem imati stan..." I tako ide ova tirada, a slusam je po ko zna koji put... Trn, drn, zvrc... Medjutim, tockici u mojoj precenjenoj glavi krecu da se okrecu. Dakle, imacu krov nad glavom, neke pare koje sam sama ustedela do tada ( mentalna zabeleska kreni da stedis), nacicu nekako posao. Sto se ja uopste sada mucim i radim ko debil na fakuletu?? E a onda cujem mog dragog roditelja koji zavrsava sa recima: '' Al diplomu ne mogu da ti kupim. Tako da brisi idiote jedan na ucenje. Bolje grej stolicu da polozis nesto u ovom ispitnom roku a ne sto peglas krevet i buljis u kutiju.'' Eto to vam je roditeljska ljubav. P.s. Sve se svodi na ucenje :)