samo za moju dusu

1. Prošlo je nekoliko meseci od kada se desio zemljotres i srušio terasu prvog sprata zgrade baš ispred Vanjinih nogu. Njoj i dalje nije bilo jasno šta ju je nateralo da se okrene i odšeta. Noćima se budila i razmišljala o tome. Nije mogla ničega da se seti od trenutka kada je izašla iz kluba, nije se sećala kako je stigla do kuće. Samo se sećala te muzike, koja joj se urezala u pamćenje. Pokušavala je da je nađe, ali bezuspešno. Niko joj nije mogao reći koja je to kopozicija, kao da ne postoji. „ To što si čula jeste muzika tvog anđela čuvara. On ti je pesmom rekao šta će se desiti i tako te upozorio.“, rekla joj je baka, kada ju je pitala za savet. „ Rajska muzika. To je ono što si čula dušo."Problem je bio u tome što se njoj muzika nije nimalo činila anđeoskom, niti rajskom. Nekako je bila mračna i tamna. Kao neka crna rupa koja proždire sve pred sobom. Zavodljiva i opijajuća, sa teškim muškim parfemom koji je obavija, delovala je na nju kao čaša nekoliko godina starog viskija predveče. Međutim, ono čega se više uplašila nije bilo to.Prošlo je nekoliko meseci od kako se susrela sa sopstvenom smrtnošću, a ona je želela da se ponovo oseća tako, da joj se vrati osećaj spokoja i mira u trnutku kada kroz njeno telo juri adrenalin. Onaj osećaj toplote kao da ju je neko zagrlio i rekao „ Ne plaši se. Ja ću te čuvati. Sa mnom si sigurna.“Više joj nije bilo bitno ko ju je spasio. Bila mu je samo zahvalna.***Dani su se polako stapali u jedan dug i zamoran period čekanja za nečim glupim i sasvim sigurno ne postojaćim. Sve je delovalo isto kao pre, kao da se ništa nije promenilo. Na fakultetu nije bilo problema, viđala se redovno sa društvom, živela svoj život punim plućima. Ali ono što niko nije znao i što nikome nije pričala jeste njen nedostatak sna.Nije mogla da zaspi. Kad god bi zatvorila oči počelo bi mučenje. Hiljadu misli dolazilo bi u jednom trenutku, okupiralo je i nije joj davalo mira dok ih sve ne katrgoriše i pojednostavi. U početku nije znala šta da uradi, mislila je da će poludeti. Pritisak koji je osećala polako joj je onemogućavao da normalno razmišlja. A onda se setila nečega što joj je neko davno rekao: „Kad te nešzo muči, baci to na papir i biće ti mnogo jasnije.“ Nije znala kada ni ko, ali je toj osobi bila zahvalna. Jednostavnim pokretima olovke precizno je formulisala misli koje su kao hiljade osica zujale i pravije nered. Jednostavnim povlačenjem gumice je brisala neprijatnosti, i ostavljala samo ono što joj je godilo. Mogla je danima odnosno noćima da opstaje bez sna i sedi ispisujući listove i listove pesama, priča, snova, sobsvenih i tuđih, pritom se ne sećajući ničega ujutro. A ujutru se osećala kao da je spavala kao beba, potpuno okrepljena i odmorna. I nikada nije čitala ono što je pisala. Nije to bilo iz straha, niti je bilo iz arogancije. Jednostavno joj nije bilo potrbno da zna šta je pisala. Niti je htela da drugi saznaju, tako da je čuvala sve skriveno.A opet poneke noći bilo joj je najviše stalo da sedi pored prozora i gleda u dvreće koje je označavalo početak Košutnjaka. Čitave večeri bi zurila u mrak, kao da će nešto izaći odatle. Osećala je ponekad da joj neko uzvraća pogled, i iako joj je bilo neprijatno nije skretala pogled. Kada je ispričala svojoj najboljoj drugarici, pogledala ju je tako izbezumljeno, da nije imala drugog izbora nego da joj kaže da se samo šalila.„Hej Keti, jel stvarno misliš da bi ja to radila? Daj, molim te.“, rekla je Vanja osmehujući se.„ Ma ok je. Samo si me uplašila. Za trenutak.... iskrno za trenutak sam pomislila da je to istina. Izvini, u pravu si.“, nesigurno je klimnula glavom. „ Nego, da pređemo na bitnije stvari, ideš li sa nama u podzemlje večeras?“Iako joj ovo očigledno skretanje sa teme jeste smetalo, odlučila je da se pravi da nije primetila. „ Ko sve ide?“„Svi, koliko ja znam.“„Znači neka posebna prilika?“„Pa da.... Gaga i Deki su se pomirili pa da proslavimo.“„Ooo... pa to je nešto posebno. Računajte na mene. Kad se nalazimo?“„Negde oko 11. Ko prvi dodje zauzima mesto. E bežim ja na predavanje. Vidimo se večeras.“Gledala je polako za njom, znajući da će je večeras sačekati šok terapija i psiho revizija. Znala je ona da Gagino i Dekijevo pomirenje nikada nije praćeno proslavom, ionako raskinu posle nedelju dana. Iskreno nikada nije bila načisto sa njima. Postojalo je više razloga za njihovu jo-jo vezu. Tipa odaberite sami, da li je zbog toga što su njihove svađe ličile na boks mečeve, to što nisu mogli jedno bez drugog a nisu podnosili neke osobine koje su posedovali, što su oboje bili strašno tvrdoglavi, ili su jednostavno obožavali seks koji je sledio posle svakog pomirenja. Njihov raskid je bio toliko uobičajen da posle trećeg više i niko u društvu nije pravio neki veliki problem oko toga. Devojke bi izvele Gagu na koncert u KST-u, a momci bi otišli.... pa gde god da su išli da se izduvaju. Vanju to nikada nije zanimalo i nikad  nije pitala. Tako da je znala šta će se večeras desiti. Razgovor koji je morao da se desi. Tako da  je znala da joj je bolje da se pojavi i izdrži dva sata ispitivanja i beskorisnih saveta, nego da eskivira i posle napravi još veći problem. Ono što Vanja nije znala, jeste da joj veče neće proći samo u prijateljski nastrojenom razgovoru vezanom za njenu uzdrmanu psihu. Ne, večeras je plan bio malkice drugačiji.

U gradu se noć polako spuštala. Nebo je polako postepeno prelazilo u tamniju boju dok su se ljudi kretali ka svojim kućama. Ulice su bile pune umornih i preopterećenih ljudi koji su užurbano hodali želeći da što pre stignu i odmore se. Tako zamiljeni nisu primećivali druge osobe oko sebe. Možda su trebali, možda se onda sve ovo ne bi desilo. Na uglu trga na glavnoj ulici ovoga malog grada stajala je jedna devojka. Okružena staklenim zgradama i sumornim odelima čekala je. Obučena u stari vojnički kaput i teške Martinke nije osećala hladnoću koja je ulazila u sve nezaštićene delove. Da je neko zastao i bliže pogledao možda bi se začudio i porokomentarisao njen stil. Na to je i donekle bila navikla. Nekoliko puta je bila u prilici da čuje šapat iza sebe i komentare starijih gospođa kojima se nije sviđala njena garderoba i koje je nisu odobravale. Ovde gde svi znaju sve, tračevi su se brzo širili i svi su bii upoznati sa fenomenom Anja, ali to ih nije sprečavalo da je ogovaraju svaki put kada je vide. Bio je petak i trebala je da se nađe sa Milošem, ali je po običaju on kasnio.„ A kao da je on nekada stigao na vreme“ pomislila je. Uglavnom mu je govorila da se nalaze petnestak minuta ranije nego predviđenog tako da bi stigli na vreme, ali ovaj put je zaboravila. Po deseti put izvlačeći mobilni i gledajući na sat nervozno je huknula procedivši „ Ovaj put ću ga stvarno ubiti. Stvarno je kreten. Ostavlja me da ga po ovakvoj hladnoći da čekam“. Da je neko drugi u pitanju već bi otišla ne osvrćući se i ne bi se smrzavala ovoliko, ali pošto je to bio Miloš onda je čekala. „Nesposobna jedna budala, ne može ništa da uradi kako treba. Sve moram da mu nacrtam.“ Prošlo je još nekoliko minuta i bila je spremna da krene, nije je bilo briga da li će se on uvrediti ili ne. A onda ga je ugledala. Hodao je tako samouvereno, kao da je čitav svet njegov. Kao da poseduje sve što vidi. A verovatno je i mogao. Nemojte me pogrešno shvatiti nije on bio uobražen, naprotiv, bio je on jedan sasvim prizeman, dobrodušan i normalan tip. Ali bio je zgodan, pravi frajer i neverovatan šmeker. I bio je vrlo svestan toga i koristio je to kad god je mogao. Tako je i mislio da se izvuče i sada. „Hej, Iluzijo, izvini što kasnim. Jel me mnogo čekaš?“, pitao ju jeodmeravajući je od glave do pete. „Zaveži Panteru. Već sam ljuta na tebe, a tek je sedam i petnaest. Čekam te već pola sata. Mogla sam da odem bez tebe....“ „Ne bi se usudila. I ne seri, sigurno ti nije hladno jer znam da ispod tog nazovi kaputa imaš debeli džemper i rukavice na rukama“, rekao je pokazujući na njene ruke koje su bile skrivene duboko u džepovima. „ Ako ti je hladno samo reci ja ću te brzo zagrejati“ nastavio je zadirkujući je. „Znam ja tvoje metode za zagrevanje i neka hvala preskočiću ih.“ Uzvratila mu je smejući se. Nikada joj nije bilo jasno zašto joj seraspoloženje popravlja kada je on tu. „Hajde krenimo. Već debelo kasnimo.“ „Garantujem ti da po običaju ništa nećemo propustiti.“, nasmejao se. Niko nije znao zašto se njih dvoje druže. On je bio najpopularniji momak u školi a ona autsajder. On je bio u dobrim odnosima sa svima i svi su ga voleli, a ona je sve mrzela i svi su je se plašili. On je bio bogat a ona siromašna. Živeli su na suprotnim krajevima grada, kretali se u različitim krugovima. Njegovom društvu ništa nije bilo jasno, jer kako je i sam Marko rekao „ Brate ona čak nije ni neka riba“, ali se o tome nije diskutovalo. Jednom su ga pitali i on je poludeo, nikada pre nje tako reagovao, govoreći svima da je to njihova stvar i da se nikoga ne tiče.Poznavali su se još od ranog detinjstva i još od prvog dana poznanstva su postali nerazdvojni. Nisu oni bili zajedno, daleko od toga, oni su bili najbolji drugovi, voleli se kao brat i sestra. Potpuno su se razumeli i bili tu jedno za drugo uvek i u svakoj situaciji. Čak i kada su bili u vezi sa drugim ljudima svi su bili nevažni ako su bili potrebni jedno drugome. Imali su svoje nadimke i voleli su da se svađaju, što je većini ljudi bilo veoma čudno. Jednom je Anjin, sada već bivši, momak pokušao da je zove nadimkom koji joj je dao Miloš, Iluzija, ali ga je ona tako pogledala i naredila da je tako više nikada je zove. Svakog petka su se nalazili u centru i išli u kafić. Kafić se nalazio na kraju grada. Spolja nije bilo uopšte oznake da se tu nalazi bilo kakav ugostiteljski objekat pa je zato bio relativno nepoznat. Može se reći da je bio ekskluzivan i primao određenu klijentelu. Anja i Miloš su ga otkrili dok su bili klinci, na jednom od svojih istraživanja grada, i postao im je sklonište od sveta. A stvarno ste imali utisak da ste na drugom svetu unutar njega. Bio je u stilu devetnaestog veka, sa baroknim nameštajem, prigušenim svetlima i raznim umetničkim delima u njemu. Više je ličio na kuću nego na bilo šta drugo. Držao ga je jedan prosedi punački Nemac koji je ujedno bio i barmen i konobar i vlasnik. Bio je uvek prijatan, ali nekako misteriozan i činilo se da zna šta ćete naručiti i pre nego što kažete. Takođe se pričalo da je on jedan od onih ljudi koji za određenu nadoknadu završavaju poslove, koje god da su prirode. Voleli su da odsede sat-dva, popričaju sa stalnim mušterijama i vide šta ima novo. E pa večeras neće biti kao uvek. Javlja se pitanje da li će moći da se snađu sa onim šta će ih zadesiti.