samo za moju dusu

Smrt u travi

U gradu se noć polako spuštala. Nebo je polako postepeno prelazilo u tamniju boju dok su se ljudi kretali ka svojim kućama. Ulice su bile pune umornih i preopterećenih ljudi koji su užurbano hodali želeći da što pre stignu i odmore se. Tako zamiljeni nisu primećivali druge osobe oko sebe. Možda su trebali, možda se onda sve ovo ne bi desilo. Na uglu trga na glavnoj ulici ovoga malog grada stajala je jedna devojka. Okružena staklenim zgradama i sumornim odelima čekala je. Obučena u stari vojnički kaput i teške Martinke nije osećala hladnoću koja je ulazila u sve nezaštićene delove. Da je neko zastao i bliže pogledao možda bi se začudio i porokomentarisao njen stil. Na to je i donekle bila navikla. Nekoliko puta je bila u prilici da čuje šapat iza sebe i komentare starijih gospođa kojima se nije sviđala njena garderoba i koje je nisu odobravale. Ovde gde svi znaju sve, tračevi su se brzo širili i svi su bii upoznati sa fenomenom Anja, ali to ih nije sprečavalo da je ogovaraju svaki put kada je vide. Bio je petak i trebala je da se nađe sa Milošem, ali je po običaju on kasnio.„ A kao da je on nekada stigao na vreme“ pomislila je. Uglavnom mu je govorila da se nalaze petnestak minuta ranije nego predviđenog tako da bi stigli na vreme, ali ovaj put je zaboravila. Po deseti put izvlačeći mobilni i gledajući na sat nervozno je huknula procedivši „ Ovaj put ću ga stvarno ubiti. Stvarno je kreten. Ostavlja me da ga po ovakvoj hladnoći da čekam“. Da je neko drugi u pitanju već bi otišla ne osvrćući se i ne bi se smrzavala ovoliko, ali pošto je to bio Miloš onda je čekala. „Nesposobna jedna budala, ne može ništa da uradi kako treba. Sve moram da mu nacrtam.“ Prošlo je još nekoliko minuta i bila je spremna da krene, nije je bilo briga da li će se on uvrediti ili ne. A onda ga je ugledala. Hodao je tako samouvereno, kao da je čitav svet njegov. Kao da poseduje sve što vidi. A verovatno je i mogao. Nemojte me pogrešno shvatiti nije on bio uobražen, naprotiv, bio je on jedan sasvim prizeman, dobrodušan i normalan tip. Ali bio je zgodan, pravi frajer i neverovatan šmeker. I bio je vrlo svestan toga i koristio je to kad god je mogao. Tako je i mislio da se izvuče i sada. „Hej, Iluzijo, izvini što kasnim. Jel me mnogo čekaš?“, pitao ju jeodmeravajući je od glave do pete. „Zaveži Panteru. Već sam ljuta na tebe, a tek je sedam i petnaest. Čekam te već pola sata. Mogla sam da odem bez tebe....“ „Ne bi se usudila. I ne seri, sigurno ti nije hladno jer znam da ispod tog nazovi kaputa imaš debeli džemper i rukavice na rukama“, rekao je pokazujući na njene ruke koje su bile skrivene duboko u džepovima. „ Ako ti je hladno samo reci ja ću te brzo zagrejati“ nastavio je zadirkujući je. „Znam ja tvoje metode za zagrevanje i neka hvala preskočiću ih.“ Uzvratila mu je smejući se. Nikada joj nije bilo jasno zašto joj seraspoloženje popravlja kada je on tu. „Hajde krenimo. Već debelo kasnimo.“ „Garantujem ti da po običaju ništa nećemo propustiti.“, nasmejao se. Niko nije znao zašto se njih dvoje druže. On je bio najpopularniji momak u školi a ona autsajder. On je bio u dobrim odnosima sa svima i svi su ga voleli, a ona je sve mrzela i svi su je se plašili. On je bio bogat a ona siromašna. Živeli su na suprotnim krajevima grada, kretali se u različitim krugovima. Njegovom društvu ništa nije bilo jasno, jer kako je i sam Marko rekao „ Brate ona čak nije ni neka riba“, ali se o tome nije diskutovalo. Jednom su ga pitali i on je poludeo, nikada pre nje tako reagovao, govoreći svima da je to njihova stvar i da se nikoga ne tiče.Poznavali su se još od ranog detinjstva i još od prvog dana poznanstva su postali nerazdvojni. Nisu oni bili zajedno, daleko od toga, oni su bili najbolji drugovi, voleli se kao brat i sestra. Potpuno su se razumeli i bili tu jedno za drugo uvek i u svakoj situaciji. Čak i kada su bili u vezi sa drugim ljudima svi su bili nevažni ako su bili potrebni jedno drugome. Imali su svoje nadimke i voleli su da se svađaju, što je većini ljudi bilo veoma čudno. Jednom je Anjin, sada već bivši, momak pokušao da je zove nadimkom koji joj je dao Miloš, Iluzija, ali ga je ona tako pogledala i naredila da je tako više nikada je zove. Svakog petka su se nalazili u centru i išli u kafić. Kafić se nalazio na kraju grada. Spolja nije bilo uopšte oznake da se tu nalazi bilo kakav ugostiteljski objekat pa je zato bio relativno nepoznat. Može se reći da je bio ekskluzivan i primao određenu klijentelu. Anja i Miloš su ga otkrili dok su bili klinci, na jednom od svojih istraživanja grada, i postao im je sklonište od sveta. A stvarno ste imali utisak da ste na drugom svetu unutar njega. Bio je u stilu devetnaestog veka, sa baroknim nameštajem, prigušenim svetlima i raznim umetničkim delima u njemu. Više je ličio na kuću nego na bilo šta drugo. Držao ga je jedan prosedi punački Nemac koji je ujedno bio i barmen i konobar i vlasnik. Bio je uvek prijatan, ali nekako misteriozan i činilo se da zna šta ćete naručiti i pre nego što kažete. Takođe se pričalo da je on jedan od onih ljudi koji za određenu nadoknadu završavaju poslove, koje god da su prirode. Voleli su da odsede sat-dva, popričaju sa stalnim mušterijama i vide šta ima novo. E pa večeras neće biti kao uvek. Javlja se pitanje da li će moći da se snađu sa onim šta će ih zadesiti.