samo za moju dusu

Moj dobrodusni, najbolji na svetu, tata mi je danas, po ko zna koji put drzao lekciju koju on naziva " lekcijom zivota"

Vidim ja vec sve simptome... Sugestivno namestanje u fotelji, gasenje tv koji je upaljen od jutros, coktanje, prociscavanje grla... Pali se lampica, doduse sa zakasnjenjem, u mojoj glavi  sve ganglije vriste " Pali nesreco pre nego sto krene". Odlucujem se da ostavim mog brata kao zrtveno jagnje i kupim svoje prnje da se izgubim, kad cujem iza mene. " Znas, Ivana..." Evo ga, krenulo je, vristi moj mozak, tipicni pocetak, a ja samo zamisljam dedu iz Mucki kako vice during the war. '' Znas, Ivana, ti vec imas sve sto ti treba. Imas krov na glavom. A kako ide vreme imaces i sopstveni stan... Neces morati da se mucis i uzimas kredite kao ostali. Eto ja i mama ne mozemo da ti ostavimo neke pare al ces barem imati stan..." I tako ide ova tirada, a slusam je po ko zna koji put... Trn, drn, zvrc... Medjutim, tockici u mojoj precenjenoj glavi krecu da se okrecu. Dakle, imacu krov nad glavom, neke pare koje sam sama ustedela do tada ( mentalna zabeleska kreni da stedis), nacicu nekako posao. Sto se ja uopste sada mucim i radim ko debil na fakuletu?? E a onda cujem mog dragog roditelja koji zavrsava sa recima: '' Al diplomu ne mogu da ti kupim. Tako da brisi idiote jedan na ucenje. Bolje grej stolicu da polozis nesto u ovom ispitnom roku a ne sto peglas krevet i buljis u kutiju.'' Eto to vam je roditeljska ljubav. P.s. Sve se svodi na ucenje :)

Evo kako stoje stvari... Cinjenica je da mi je dosadno. I ne necu da se ''uhvatim za usi pa da igram'', necu da odem u sobu i spremam ispit, necu da " uradim nesto sa sobom''. Dosadno mi je ali vec znam sta cu da uradm. Odvrnucu muziku do kraja, zalupiti vrata celom svetu, popiti jedan bakardi i reci svima " boli me uvo za sve vas". I ne nisam nepristojna i ne nisam sebicna, samo mi je danas takav dan i danas se tako osecam. Nije me briga sta ces mi reci niti sta ces uraditi, samo me ostavi na miru. I nemoj slucajno da kazes da sam "u onim danima'' jer nije tacno... Suoci se sa cinjenicom da i tvoje obozavano (od strane mamice) dupe moze pasti sa prestola i zeznuti stvari, da ponekad moze biti i tvoja krivica. Nadam se da ti je sad jasno.., Najprostije receno... Mrzi me :))

I eto po ko zna koji put danas gledam prazan list papira ispred sebe i ne znam sta da napisem... Kako da objasnim ono sto se desava, kako da razjasnim neke stvari...

Po ko zna koji put danas cuje se ista pesma, plejlista je ista i samo se ponavlja. Mrzi me da je izmenim, a znam sve pesme napamet. Samo me bezveze podsecaju na neko drugo vreme koje zelim da zaboravim...

Ko zna koji put danas sebe uhvatim da mislim o stvarima koje treba da zaboravim. To se desava kad sam zatvorena izmedju cetri zida svoje sobe, jer belo cudo i dalje pada.

I eto danas je takav dan.. Dan za podsecanje, dan za pisanje, dan za besposlicenje... A opet ne mogu sebe da nateram da ti napisem jedno bedno pismo. Necu ti pisati mejl niti sms.

Pismo mi nekako deluje intimnije mozda zato imam i problem. Mozda ce mi sutra biti lakse, mozda sutra nece sneg padati i necu se osecati tako skuceno...