samo za moju dusu

„Ako kreneš na vreme sve ćeš stići.“ „Ne žali se na ono što znaš da ne možeš da promeniš, samo ga prihvati takvim kakvo jeste.“ A neko će samo slegnuti ramenima i reći: „Pa takav je Beograd“. Takvi su beograđani flegmatični sa „parolom pusti neka prođe, jer mora proći“ i „ne može biti gore od ovoga“.

Nekako uspevam da se rasanim i izađem iz zgrade. Hladan vetar i ovog jesenjeg jutra prolazi kroz sve slojeve moje odeće i mrzne sve na svom putu. Dok stignem do stanice znam da ću se smrznuti, ali se ne obazirem na to. Znam da će u toku dana biti toplije. Globalno zagrevanje nas ubi....

Na stanici je kao i uvek opšte ludilo. Bakice se guraju da uzmu Info24 i to dvadesetak komada koje će kasnije razdeliti komšinicama i uz jutarnju kaficu se osećati nadmeno zbog svog uspeha. Roditelji mojih školskih drugova, koji se prave da me ne prepoznaju ili mi samo klimaju glavom kada prođem pored njih, gledaju svakih petnaestak minuta na satove ili mobilne telefone proklinući u sebi autobus koji kasni. Penzioneri sa naprasno iskrslim nezaobilaznim i od životne važnosti poslovima, koji na sav glasno pričaju bilo kome ko ih sluša o svojim nepostojećim problemima, koji nekoga ne zanimaju ovog prohladnog jutra. I tu su na kraju moji vršnjaci i deca koji sa slušalicama u ušima ignorišu sve i kuju planove u svojim glavicama kako će danas pobeći iz škola, što i nije velika mudrost.

Moj profesor iz srednje škole je na jednom od svojih predavanja pričao o autobuskim stanicama. Rekao je da su to mesta na kojem je granica između metafizčkog i fizičkog veoma tanka. Kao mesto na kome je čekanje blisko apsurdu, razmišljanje je jedina stvar koja nas drži razumnim. Pravo je čudo o čemu sve ljudi razmišljaju dok čekaju bus.

Ali to se sve prekida dolaskom autobusa. Već pun on se polako krivi pod teretom koji mu mi dodajemo. Svi smo već hiljadu puta bili u takvim situacijama. Stampedo krvožednih putnika počinje otvaranjem vrata pakla. Prosto je neverovatno kako odjednom bakice postaju pravi prvaci na kratke staze, elegantno obučeni poslovni ljudi postaju pravi pravcati rvači i doživljavate otkrovenje o sposobnostima laktanja. Svi su željni da uđu u taj prokleti bus kao da im život zavisi od toga.

A unutra-pakao. Posle nekoliko godina vožnje javnim prevozom u Beogradu naviknete se na užase koji se nalaze kada kročite u večne plamenove i mučenje. Međutim, uvek sam se pitala kako je moguće da ljudi koji žive u glavnom gradu jedne države se ne mogu pridžavati osnovnih pravila higijene i bon tona. Smrad koji vas tera na povraćanje je najjači u toku leta, jer se tada mešaju znoj, dezodoransi i različiti neprijatni mirisi nepoznatog izvora. Ponekad mi dođe da pogledam dotični osobu i kažem joj „Brate/sestro, okupaj se molim te.“  Nema baš toliko Amiša u ovom gradu. A onda pored ovog takoreći smrdljivog problema imamo i nekulturu i neobrazovanost. Pričam o glasnom pričanju preko mobilnog tipa „ De si brate. Evo mene u busu. Ništa smaram se. Ne seri, stvarno? Ma razvaliću mu pičketinu smrdljivu...“ itd. Takve ljude treba podsetiti da ima i male dece oko njih, a i pristojnih ljudi koji ne žele da slušaju psovke od ranog jutra niti da se brane od pljuvačke koja uglavnom prati ovakve izlive nežnosti. Prosto je začuđujuće koliko ljudi ima tečni govor. Zatim imamo bakice koje nastavljaju tiradu započetu na stanici, pri tome vadeći slike svojih unuka iz novčanika i dosađuju ljudima pored sebe. Naravno bakice uvek sede. Pazite se napraviće dramu ako ih ne pustite na svoje mesto. Što me dovodi do narednog kruga pakla. Nezadovoljnih besposličara. Uvek će se naći neki pametnjaković kome nešto smeta. Te vozač ide prebrzo te presporo, „kakva je ova današnja omladina, za vreme Tita[1] mi smo...“, i još hiljade i hiljade problema koje drugi imaju. Zatim tu je ta ozloglašena omladina koja pušta muziku preko telefona koju niko ko i dalje ima dobar ukus ne želi da sluša, dere se i zavija, nepovezano priča i ignoriše bakice koje ih smaraju. Onda su tu oni dosadni ljudi koji imaju običaj da čitaju ono što i vi samo preko vašeg ramena. Vrhunac je kada vas zamole da vratite stranu jer nisu stigli da pročitaju do kraja. Šta će jadni ljudi mnogo ste brzi.Kao posebno zlo javili su se relativno skoro i „žutaći“. Mogu se prepoznati po posebnim fluorescentnim prslucima koje nose i stavu „nemaš kartu najebo si“. Lično nemam ništa protiv ljudi samo rade svoj posao i priznajem žao mi ih je svaki put kada ih nasmarim, ali to vam je život. Sa druge strane nije potrebno da primenjuju silu kada neko ne želi da našpusti vozilo. Više puta sam čula priče o tuči koja je izbila između njih i putnika sa nedoličnim ponašanjem ili o kompenzacijama koje primaju ako ne posedujete obaveznu povlasticu odnosno kartu. I tu su kao nezaobilazne lude gradskog prevoza i naše omiljene komšije nedavno raseljenog Karton Sitija, raspevani Cigančići kojima dajete pare, delom jer vam ih je žao, delom jer ne možete da priuštite svojim ušima ponovo otpevani refren neke pesme, renomirane razgolićene pevaljke šlj muzike sa čarobne kutije. Ili su tu i naši domaći ludaci koji prodaju čarobne patike i magične meleme tipa „beli vrač ne znati ništa to samo otpasti“. I na kraju tu su sitni džeparoši koji će opelješiti one iste, više puta pomenute bakice koje su vadile novčanike na izvolte.

Ajde sad ne budite ponosni i oholi. Kom krugu pakla pripadate? Jeste li svađačlice, prostaci, smarači, lopovi ili ludaci? Ne budite stidljivi i ne pretvarajte se. To vam je ciklus života.

Sve to prestaje kada izađete iz dotičnog busa i zaboravljate sva lica. Ostaju samo doživljaje koje prepričavate. Svi ih imamo. Većinom su neugodni.

Moram priznati, uglavnom me je sramota zbog ovakvog ponašanja, jer se ljudi koji ne žive ovde zabezeknu kada prisustvuju jednoj od nama uveliko poznatih situacija. Nije nimalo prijatno kada treba da se objasni kako je moguće da tihi dekica koji jedva hoda izlazi iz autobusa i kreće da se dere na vozača, koji mu psuje sve pretke i buduće potomke i daje gas. Ili kako ponekad vozači jure kao da su na trkama i da se na krivinama osećate kao da ćete izleteti napolje. A onda je neobjašnjivo kako su će ljudi u prepunom autobusu bukvalno leći na vas i kako će vas neki čovek koji može otac da vam bude sočno ispipati vašu cenjenu zadnjicu bez ikakvog blama. E baš jednog takvog sam ja jutros izbacila napolje napravivši skandal tako što sam počela da vrištim. Milo za drago.

Kratka rekapitulacija današnjeg dana:

Ustala rano ujutru i kao svakog jutra prokljinjala osobu koja je izmislila budilnik (nzm ko je niti kako se zove al šta mu bi da izmisli najveću mašinu za mučenje). Nekako se dovukla do stanice, kad gle čuda nema gužve, brzim pogledom na sat shvatam da je 10 sati, normalno da nema gužve i shvatam još jednu izluđujuću činjenicu. Pošla sam pola sata ranije nego što sam trebala. Proklinjem sebe. Elem da bi izgubila vreme odlučujem se da idem zaobilaznim putem tramvajem. U tramvaju spazim grupicu srednjoškolaca i u sebi umirem od smeha zbog njihovog razgovora. Naglo sam oraspoložena. Počinjem da pevam (u sred tramvaja), na sveopšti užas bakica i dekica. Ne, nisam pevala neko naše turbo folk sranje (ovde se izvinjavam ljudima koji slušaju dotičnu muziku, ukusi su različiti), već pokušavam da imitiram Equinox, što, priznaćete nije lako. I tako ja sva srećna i zadovoljna silazim na stanici ostavljajući pređašnje bakice i dekice u čudu.

Na faksu sve staro i pocepano, niko me ne pita ništa (gle čuda nikome ne treba ništa), ljudi su srećni. Pauza u kafiću i odmor, da danem dušu. Zove me najbolji drug nije više u bedaku. Odlučio je da će ovaj put sve biti bolje. Moj komentar, aleluja eureka i ostale glupost. Kad se vratim kući otkrivam da moj brat nije pojeo ceo ručak, već je mamina nožica (od dva metra) ostavila i meni nešto. Bacam se na seminarski, kad ono odjednom se sve kockice slože i završim ga u roku od dva sata. 

Staratelji nisu u autu, već su manje više ok. Što je novina u našim divnim životima. Niko se nije nervirao, svi su bili smireni. Čudo božije. I još veće čudo niko od rodbine nije zvao da kuka, niko nije došao da šac metodom odredi stepen jade i bede. Nirvana, mir i tišina. Ma milina prava.

Bio je ovo jedan savršen dan. Dobro ne baš savršen. Ali jedan od onih dana kada uživate u malim stvarima, kada je sitnica potrebna da zadovolji glad za srećom. Danas je bio dobar dan. I ja sam uživala u svakoj sekundi. =)