Danas je bio dobar dan
Kratka rekapitulacija današnjeg dana:
Ustala rano ujutru i kao svakog jutra prokljinjala osobu koja je izmislila budilnik (nzm ko je niti kako se zove al šta mu bi da izmisli najveću mašinu za mučenje). Nekako se dovukla do stanice, kad gle čuda nema gužve, brzim pogledom na sat shvatam da je 10 sati, normalno da nema gužve i shvatam još jednu izluđujuću činjenicu. Pošla sam pola sata ranije nego što sam trebala. Proklinjem sebe. Elem da bi izgubila vreme odlučujem se da idem zaobilaznim putem tramvajem. U tramvaju spazim grupicu srednjoškolaca i u sebi umirem od smeha zbog njihovog razgovora. Naglo sam oraspoložena. Počinjem da pevam (u sred tramvaja), na sveopšti užas bakica i dekica. Ne, nisam pevala neko naše turbo folk sranje (ovde se izvinjavam ljudima koji slušaju dotičnu muziku, ukusi su različiti), već pokušavam da imitiram Equinox, što, priznaćete nije lako. I tako ja sva srećna i zadovoljna silazim na stanici ostavljajući pređašnje bakice i dekice u čudu.
Na faksu sve staro i pocepano, niko me ne pita ništa (gle čuda nikome ne treba ništa), ljudi su srećni. Pauza u kafiću i odmor, da danem dušu. Zove me najbolji drug nije više u bedaku. Odlučio je da će ovaj put sve biti bolje. Moj komentar, aleluja eureka i ostale glupost. Kad se vratim kući otkrivam da moj brat nije pojeo ceo ručak, već je mamina nožica (od dva metra) ostavila i meni nešto. Bacam se na seminarski, kad ono odjednom se sve kockice slože i završim ga u roku od dva sata.
Staratelji nisu u autu, već su manje više ok. Što je novina u našim divnim životima. Niko se nije nervirao, svi su bili smireni. Čudo božije. I još veće čudo niko od rodbine nije zvao da kuka, niko nije došao da šac metodom odredi stepen jade i bede. Nirvana, mir i tišina. Ma milina prava.
Bio je ovo jedan savršen dan. Dobro ne baš savršen. Ali jedan od onih dana kada uživate u malim stvarima, kada je sitnica potrebna da zadovolji glad za srećom. Danas je bio dobar dan. I ja sam uživala u svakoj sekundi. =)