samo za moju dusu

Uvek sam mrzela trenutak kad stignu odeljenske slike. Znate onaj trenutak kad se skupi cela rodbina i krene sa maratonskim ispitivanjem i detaljisanjem o vasem skolskom zvotu.

Dobro ne skupi se bas cela rodbina, ali koliko god da volimo nase bakice i dekice, umeju ponekad biti iscrpljujuci i naporni. A i siguran si da ce tvoj roditelj, citaj mama, jer tati je to blamaza "Mislim zaboga, pa nemaju deca vise 5 godina", nositi te nesrecne slike narednih godinu dana u torbi i pokazvati svakoj, vaznoj ili manje vaznoj osobi njeno cenjeno dete.

Zahvaljujem Bogu da nema slikanja na fakultetu. Nema, zar ne??

Hajde sad budimo realni, zar vam se nikad nije desilo da vam previse brizna tetka ili strina posle visecasovnog mucenja pokaze na odredjenu osobu, citaj nesretnika, i kaze onim strogim a opet zabrinutim glasom: ''Duso mislim da ne bi trebalo da se druzis sa ovim/ovom''. I ti provodis narednih pola sata ubedjujuci zabrinutu strinu/tetku ili koga god da ako osoba nosi crnu majcu sa slikom benda Slipknot-a ne znaci da je narkoman. A onda sledi ono cuveno: ''E vidis ovaj bas izgleda kako treba, vidis kako lepo izgleda u kosulji, uopste nije izguzvana'' a ti u sebi mislis, da kad mu je to jedina stvar koja nije na pranju, nova novcijata, i secas se kako ju je odmah posle slikanja ''sredio'' (u prevodu odsekao rukave) i vratio mindjuse.

I onda dolazi trenutak koga se svi bojimo, ono pitanje od koga nam se dize kosa na glavi, za koje znas da je napravljen ovoliki uvod. Gledas kako ces da se izgubis iz sobe. Sreces majcin preteci pogled i odustajes.

''A ko ti je simpatija??"

Trebalo bi zakonom zabraniti briznim rodjakama da postavljaju ovo pitanje. To je kao mac sa dve ostrice. Ako se prevaris i prstom pokazes na nekoga onda te saseku sa jos milion i jednim pitanjem. Sa druge strane ako kazes da nema simpatije onda ide onaj dugi monolog kako ima vremena, jos si mala, desice se to jednom, pa onda citava beseda koju slusas po 100ti put, odnosno istorija romanse izmedju tetke/strine i njenog muza. A kad odrastes, dodjes u srednju skolu, razgovor je isti, samo sto dva dana kasnije dobijes uspaniceni poziv od zabrinute bakice "Duso moja cujem da si postala lezbejka, nemoj molim te srce bakino, ocu praunucice".

E jebes ti sve to, al prezivesmo.

Ostaje samo da gledam mog mladjeg brata kako se muci i koprca pod pritiskom, da sacekam trenutak kad ce puci, ima kratak fitilj sta da radim, i oterati ih sve u tri lepe.... sargarepe.

Nekako je lepse kad ti nisi pod lupom. :) 

 Jednog lepog toplog septembarskog dana upoznala sam jednog momka. To se desilo pre dve godine u dalekoj Astravazi (nije izmisljeno mesto, stvarno postoji ovo je nadimak iz milja), delovao je totalno kul i sprijateljili smo se.

Dve godine su prosle, dosta toga se izdesavalo a mi smo se i dalje povremeno vidjali. A onda kao grom iz vedra neba priznao mi je da mu se svidjam. Moram napomenuti da je to bilo posle ne jedne, ne dve, vec tri kafe. Od tada se vidjamo svaki dan, svaki dan proveden sa njim je predivan. Da mi je rekao neko pre dve godine da cu osecati ovo sto osecam prema njemu, ne bi verovala da je to moguce, da je moguce imati ovakva osecanja. Lepo je biti sa njim, osecati se voljenom i sigurnom, jer me cuva kao malo vode na dlanu.

A sada on ide u Ameriku i pritom nosi moje omiljene i najbolje cvidze, a ja cu da zmirkam na suncu. Ako se slucajno bude usudio da me prevari, podvlacim usudio, procice kroz pakao i nazad i zauvek ostatai u mojoj (ne)milosti. A znam da nece, jer on jednostavno nije takav, ali ako se usudi upozoren je.

Voli te tvoja zver. Mua :D

Ovo je ljubavno ljubavno pismo moje najbolje drugarice svom decku 

Sinoc sam sanjala veoma cudan san. 

Ti i ja na brodu, daleko na pucini, nigde nikoga kilometrima daleko. Ja na pramcu ti na krmi. Dozivas me tvojim dubokim glasom, a meni se koza jezi. Pokusavam da ti pridjem ali nekako je put sve veci i veci...  Nikako da ti se priblizim i cujem sta mi kazes.

A onda jednostavno odustanem. Ne slusam, ne obazirem se, vec uzivam u kristalno plavoj vodi, tako spokojno nemirnoj, nadolazecim talasima i olujnim oblacima sto proricu buru. Shvatam da je u ovoj harmoniji, zatisju pred buru sve savrseno. Jedino taj mir rusi tvoje prisustvo, odnosno tvoje neprisustvo. Okrecem se ka tebi i vidim te u narucju druge.

Cela slika se lomi u hiljadu i jedno parce stakla, a u jednom ja gledam moje oko kako place. Ono place umesto mene jer ja duse za to vise nemam. Nema vise nijednog osecanja u meni do zelje za onom harmonijom, zeljom za jedinstvom sveta oko mene i mene same, moje sustine. Razumes li??

Ne osecam se povredjenom, vec oslobodjenom i to ti iskreno kazem. Jer nekako mi se cini da ces ti zauvek biti talas a ja samo cestica a dualizam vazi samo za svetlost.